Umesto fotoaparata, poklon
12. septembar je jedan od onih datuma koje svaki fotograf za venčanje dobro poznaje. Za njega se pita rano, često i uglavnom dugo nakon što je već zauzet.
I ove godine sam zauzeta. Samo što prvi put posle jako dugo vremena ne radim.
Idem na svadbu od 350 ljudi kao gost. Pravi gost. U haljini, u najlepšim cipelama i bez aparata oko vrata. I radujem se tom danu već mesecima.
Tek sada se ponovo setim koliko stvari prethodi jednom običnom odlasku na svadbu.
Neko bira haljinu. Neko dolazi iz drugog grada. Neko organizuje ko će čuvati dete. Neko pakuje poklon. Neko pokušava da pronađe kravatu. Neko pakuje kartice, baterije i rezervni fotoaparat.
A onda se svi ti različiti životi nađu na istom mestu zbog dvoje ljudi.
Koliko nečijeg života stane u dvanaest sati?
Sad kada posle dugo vremena idem kao gost, najviše mi je čudno to što su mi se uloge potpuno zamenile. Neću gledati satnicu, tražiti svetlo ni pokušavati da predvidim gde će se nešto dogoditi. Biću samo jedna od ljudi koji su došli zbog mladenaca.
Kada fotografišem venčanje, nemam vremena da saznam sve njihove priče. Mogu samo da ih naslutim.
U načinu na koji ljudi prilaze jedni drugima. U zagrljaju koji traje malo duže. U pogledu koji se promeni kada neko uđe u prostoriju. U pesmi na čije prve taktove nekoliko ljudi već zna šta sledi.
Postoje fotografije sa venčanja koje se podrazumevaju, one koje svako tog dana želi da ponese kao svoju uspomenu. Ali mene mnogo više zanima ono između.
Pokret koji dve drugarice naprave bez dogovora jer su ga uvežbale još u srednjoj školi. Brat koji uzme mikrofon i jednom rečenicom otvori priču staru dvadeset godina. Pogled mladenaca dok neko drugi govori o njima.
Ovog puta ću neke od tih priča znati unapred, neke ću tek čuti.
Ali ne moraš da znaš celu priču da bi prepoznao trenutak u kom se ona na sekundu pokaže. Dovoljno je da budeš tu i da posmatraš kroz objektiv.
Neke stvari prvo vidimo, neke zapamtimo ukusom
Ovog dana ću sesti za sto i verovatno prvi put posle dugo vremena neću razmišljati kako svetlo pada preko njega.
Gledaću ga kao gost. Dekoraciju koju je neko danima zamišljao. Tanjir koji prvo pogledaš pa tek onda probaš. Cveće koje je u tom trenutku savršeno namešteno, a za pola sata više neće biti. Čaše će se pomeriti, stolice približiti, neko će uzeti zalogaj sa tuđeg tanjira, neko će se nagnuti preko stola da čuje priču.
I baš tada sve počinje da ima smisla.
Neko dolazi kao prijatelj iz detinjstva. Neko kao porodica koju smo dobili kasnije. A neko godinama stoji na mestu koje mu možda nikada nije pripadalo po imenu, ali jeste po svemu što je uradio.
I valjda zato sve ono što biramo za taj dan na kraju dobije drugo značenje tek kada se veže za ljude. Boje, cveće, muzika, način serviranja, fotografije koje želimo da pravimo. Sve se to menja kroz vreme i sasvim je normalno da se menja.
Ali venčanje ne ostane u sećanju kao savršeno postavljen sto.
Ostane ukus nečega što smo uzeli još jednom iako više nismo bili gladni. Miris koji nas godinama kasnije vrati u istu prostoriju. Pesma zbog koje neko ustane pre svih. Parfem osobe koju smo zagrlili. Nečija ruka koja je bila tu onda kada je bila potrebna, mnogo pre nego što je tog dana završila na fotografiji.
Možda zato toliko volim da fotografišem trenutak kada sve što je pažljivo pripremljeno prestane da bude samo lepo.
Kada počne da pripada ljudima.
Uspomene su nekako uvek sekvence
Verovatno niko od nas sutradan ne može da vrati ceo dan redom. Mislim da ni ne pamtimo tako.
Ostanu sekvence.
Jedna fotografija ih ponekad otvori mnogo šire nego što kadar zapravo pokazuje. Na njoj su možda samo podignute ruke, a mi već znamo koja je pesma svirala. Nečiji osmeh vrati rečenicu koja mu je prethodila. Pogled dvoje ljudi prizove sve ono što se dešavalo van kadra.
I možda je upravo to razlog zbog kog mi fotografisanje venčanja nikada nije bilo samo slaganje jednog dana po redu.
Ne pokušavam da sačuvam svih dvanaest sati.
Pokušavam da ostane dovoljno pravih trenutaka da jednog dana, kada ih ponovo pogledate, ostatak priče pronađete sami.
Fotografija je okidač uspomena.
Život je jedino što ne možemo da schedule-ujemo
I jasno je da ne sedim na svadbi i završavam ovaj blog. Nastao je mnogo pre nego što je svadba počela.
Jedne večeri, posle otprilike petnaest sati editovanja jednog malog venčanja. Gledala sam fotografije hrane, dekoracije i ljudi i negde između njih pomislila na svadbu na koju ću ovog puta otići kao gost.
Hvala bogu, skoro sve danas može da se schedule-uje.
Objava. Story. Blog. Plan fotografisanja. Vreme za tortu. Prvi ples. Čak i tih deset minuta u kojima računamo na poslednje lepo svetlo tog dana.
Samo život baš i ne može.
Ne možemo da zakažemo ni koga ćemo u njemu upoznati, ni koliko će neko ostati, ni koliki će trag ostaviti za sobom.
Možemo da napravimo satnicu i budemo tamo gde mislimo da će se dogoditi nešto važno. Ali ne možemo da zakažemo trenutak koji će se jednog dana pokazati važnijim od svega što smo u satnicu upisali.
I možda baš zato najviše volim ono što se dogodi između plana i života.
Jer nikada ne znamo kakvu priču neko donosi na venčanje, niti koji će sasvim običan detalj postati okidač da se ona jednog dana vrati.
Kako su neubrane lale postale dokaz da nam treba fotograf
AI fotografija može da izgleda savršeno. Ali da li gradi poverenje?
Najlepše fotografije mladenaca nekada nastanu na mestima pored kojih svakodnevno prolazite
